Muzej Bosna

Stap

Meliha Terzić

Niko u porodici nije ni pomislio da je treba ičim i najmanje opteretiti. Nena je sama sebi zadavala obaveze, preuzimala neke poslove, pomagala. Za stap je očigledno bila važnija njena vještina nego snaga.

Imala je za ovo jedno izabrano mjesto, sklonjeno, kraj mutvaka. Sjela bi uz pripremljeni stap. Nije trebalo gledati na sat, završila bi otprilike u isto vrijeme. Na kraju bi se pomolila divna žuta gruda putera.

Djeca su se radovala ako bi baš tada izvadili iz šporeta vrelu pogaču i ubrzo poslije toga ih zvali na užinu. Svako bi dobio debelu krišku namazanu svježim puterom, a odozgo, po puteru, medom našaranu („na puteve“, govorili smo).

Stap bi neko od mlađih pažljivo oprao i sušio bi se sklonjen na dan-dva, pa onda sve nanovo: puni se stap i nosi kraj mutvaka; primiče nenina skemlija i potrebne posude; starica potkuplja dimije, zasukala je rukave, sjest će kraj stapa.

Comments

Leave a reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *